Šparnim ženam mojega ditinstva

„Pekovica, divičica je!"

Seoskoj babi se razvedri lice. Po dvi sini konačno mala kćerka. Da, mala. Zapravo maljucka. A srićna majka prez kapljice mlika. Vindar prez straha gleda u budućnost. Uvijek se najde kakov put.

Kad se mala Ana narodi, ljudi dobro baraću sa svim, ča je praktično. Po strahovitom boju se stanovniki sela konačno koncentriraju na život. Cogrštofski Blatnjaki (selo u dniki, po svakoj godini puti puni blata, još ne asfaltirani) nanovič opet počnu borbom preživljenja. Kot potomci negdašnjih šmugljerov ter gradjani „Maloga Švajca" se skrbu za to, da korak po korak život teče.

U ovu dob dojde svega novoga u selo.

„Čuješ, Mate, ča si ovo opet dovlikao, da nam se bude potipalo?" pita staramajka, kad zagleda one črne, tvrde pločice, ke su se prije obraćale na gramofonu strica Jive, krčmara u Pemskom prateru u Beču. Tvrde kot škornje, prez pogibeli, da bi zahrdjavile, trucaju ove pločice svakomu vrimenu. Niti rosa, magla, smrz, žarko sunce ili mećava ne moru zničiti črne ploče.

"Praktičan gramofon!" ustanovi zadovljna majka Agnje, ka se stalno tuži zbog svakoga glasnoga zvuka. Gdo nju pozna, zvećega ju pozna debelo zamotanom glavom.

"Kako me opet strahovito glava boli!" se potuži pri svakom pohodu. Vindar velje upozna pravu korist gramofonskih pločic. Zvijana žena pozabada ove tvrde Schellackse med peršin ter mrkvu, med kopar ter celer. Starogaoca Matu ne bludi, da sada sidu Strauß, Mozart, bečanski Šramlji ter Bummelpetrus na istoj gredi uz grincajg ter šmrkave puže. Vidljivom nenavidnošću škilji susjeda Mare na ovu luksuznu zagradu. Gramofon je ostao u Beču. Dvi škrablje pune črni pločic su doputovale u Cogrštof. Dost za četire vrtljace pa za troja kolca Agnjinih unukov. Na tankoj kitici stare vrbe se obraćaju kot čikalji. Gori-doli pred staramajkinom hižom. Sada si mora još deblje zamatati trpeću glavu.
Majka Agnje je u svakom pogledu šparna žena. Jednoga jesenskoga dana opskrbi driveni klozet s gomilom papira. Prez groša. Dost za cijelu, dužičku zimu.

„Papir je drag" reče svojemu mužu. Pa poriže četire debele knjige, bogato ilustrirane. Knjige, ke povidaju o povijesti nimško-francuskoga boja. Dvoja ljeta porizana. Na kusiće od dvanajst krat šestnajst centimetrov.

"Da mi ne budete rasprudjivali!" zagluši spodobno jedinajstoj zapovidi.

Kroz jesen ter zimu majka Agnje meće oštro proračunane rate papira na driveno sidalo. Dica se čudu ovim premalim papirićem. Majka naime nije tanka žena. Pod dvimi šnickami ter gusto nabranom kikljačom se shranja zmožna zadnjica. Agnjin nož je oštar i nemilosrdan. On osmrti ne samo nimško-francuski boj, nego i već-ki tragičan ljubavni roman. Na zadnje još i Crikveni glasnik. Mnogo vrimena se prebavi na daski za onimi vrati s izriženim srcem.

Unuka Ana, sada jur daleko od šmrkavoga diteta, prošte sve, ča joj pod ruke dojde. Nažalost samo po kusiće. Razočaranost se miša jadom. Uprav onde, kade se najdu ljubavniki, ter je stara dob, da se konačno kušnu – rič-rač- razriženo. Kot nož u srce. Većkrat razrova staramajkin kupčac papira, da bi našla nastavak – zaman.

"Da ne najdem papirića na krivom mjestu!"

Zlatu spodobno čuva staramajka svoj nimško-francuski boj ter drugu lektiru. Ona točno zna, koliko papira se triba kroz tajedan. Jedino žilavi virus, proširen po cijelom selu, akceptira kot zgovor za povišeno potrošenje papira.

Šparnost dirigira sve situacije one dobe. Jur kot novorodjenče oćuti Ana – iako nesvisno – ovu osebinu. Majka nju porodi na sam Veliki petak. Mukotrpno dite, velu susjedi. Kad krsna kuma zagleda malo, drobno dite, povida po cijelom selu, da će umrit.
„Sirota Ana. Po dvi dičaki konačno kćerkica. Ravno ova će joj pred očima poginut."

Seoska baba se rasrdi. Svi miluju Anu Pekinu. Da ova nima mlika za svoje dite, gledaju kot znak od odzgor. Izgleda, da je sudbina korizmenoga diteta zapečatena.

Mlada majka hvala Bogu drugačije misli. Kod tete Kate, susjede prik puta, si zadobe naruči mlika. Na sriću se je Peričinim pred kratkim krava utelila – najbolje mliko za malo posranče, ko neki jur vidi u grobu. Žilavo dite raste, razvija se, očvrsne.
Prilikom petoga rodjendana se teta Kate kod Ana Pekine spovi:

„Pekinka, stara je dob, da dočuješ istinu. Sigurno nisi pozabila, kako su ljudi povidali, da će ti mala Anica umrit: siroče malo, neće preživit niti prvi tajedan. Tako sam si mislila – čemu potrošit dobro mliko? Tr sam ti dala ono od stare krave."

iz knjige „Zadnji hrvatski Mohikanac" , 2012, HKD, Željezno

JSN Glass template designed by JoomlaShine.com