Bio je živa kronika maloga sela.

Cesara je još poznao, ne kot mladi samo iz knjig. Bio mu je služio. Sa Sarajevom su njega povezivali drugi spominki nego današnje pokolenje, ko se informira zvećega u medija. Dan za danom je štao novine. Akribično. Nij izostavljao niti rič. Tako si je stvarao svoj vlašći pogled na situaciju. Ča su mladi jur znali o boju, o depresiji, o gladu ter o potriboća?

Bio je sve doživio – dva boje, svitsku gospodarstvenu krizu, novoizgradjenje, iseljenje njegovoga sina u Ameriku, neobdjelana polja ter prazne škadnje, smrt i pokop njegove žene, braće ter prijateljev iz ditinstva. Pečeći oči rastanka nisu mu bili ništ novoga, bol u srcu stalni sprohodnik.
Vindar se je rado smijao ter rado živio. Uvijek još – i po stodvi ljeti.

Kolikimi su bili prošli iz maloga sela na jugu? Pokoljenje za pokoljenjem je ostavilo sve. Prošli su u varoš, prik oceana, i mnogo je s njimi umrlo: rizgetanje konjev, jutarnje kukurikanje peteha, smih dice, vlašći jezik... Mate je ostao.

Polako se je bio naučio na novi jezik, samo kad je sidio pri vežnom stolu, tr štao novine, pominao se je po hrvatsku – sam sobom.

Dica su bila odrasla u varošu ter su primila jezik varoša. Seoska škola biše davno zatvorena, farof prazan.

Još i crikvene jačke su se po času preminile. Stare poznate jačke se već nisu jačile, očenaš su molili na nimškom jeziku.

Selo je postalo filiala varoša u blizini.

Jednoga dana je imao stari Mate zanimljiv sastanak. Novi varoški dušobrižnik pohodio je faru ter došao s Matom u razgovor. Spominki su se počeli zbudjat. Farnik se je razgovarao s Matom po hrvatsku.

„Gospodine, Vi znate po hrvatsku?"

Duhovnik se je nasmihnuo. Na mah se je Mati dopadao.

Mate je odgovarao, automatično, kot da se u drugoj polovici svojega života nikada ne bi bio drugačije pominao nego na materinskom jeziku.

„Dojt ću opet" obećao je novi farnik, a Mate je vjerovao, da će ovo obećanje držati.

Držao je do onoga dana, kad su staroga Matu odnesli u grob. Bio je svetačan pokop. Sa starcem je umro dio povijesti...

I jezik, mislio si je farnik.

Bio je Mati pri jednom od mnogobrojnih pohodov obećao, da će moliti očenaš na hrvatskom jeziku, pri maši zadušnici i pri otvorenom grobu.

Farnik je mogao želju starca dobro razumiti. Respektirao je nju i držao svoje obećanje.

„Oče naš..." je ada počeo moliti. Naokolo presenećenje. Glave žalujućega društva su se dignule, kot da bi je negdo potegnuo u višinu.

Nevidljivimi traki. Neke starice su, nekako neodlučljivo, počele moliti.

„Kruh naš svakidanji..." Najednoč su svi molili. Hrvatski očenaš.

U oni dani, kad je farnik staroga Matu pri umiranju sprohadjao, je ponovno imao iste misli: morat ću vršiti dupli pokop – pokop človika i pokop jezika.
Sada pri grobu staroga Mate je najednoč zaglušao jezik, od svih stran dosada kot mrtav gledan.
Kot nikada prije je farnik jasno oćutio pitanje ter odgovor: smrti slijedi goristanje.
Falit će mu starac.

JSN Glass template designed by JoomlaShine.com